Prapočeci osiguranja

Elemente osiguranja nalazimo i kod kineskih trgovaca koji su još pre 5000 godina prevozili robu preko Jangcekjanga deleći je u više čamaca kako bi podelili rizik prevoza preko opasnih mesta. U slučaju potonuća pojedinih čamaca, oni su zajednički snosili štetu. Začeci osiguranja javljaju se i u Vavilonu još pre četiri milenijuma: u slučaju gubitka broda, vlasniku se nadoknađivala šteta, a u slučaju da brod stigne na destinaciju, vlasnik je bio dužan da isplati određeni deo dobiti.


Vavilon

Pisani tragovi starih naroda (Feničana, Grka, Rimljana) ukazuju na to da je u tadašnjoj proizvodnji i prekomorskoj trgovini postojala potreba za određenim načinom osiguranja pomorskih prevoza od šteta i gubitaka na moru. U pomorskom prevozu se već tada sve više tražila, ali i dobijala sigurnost da će skupoceni tereti, kao i brodovi koji taj teret prevoze, bezbedno prispeti na odredište, tj. da će se u protivnom za njih obezbediti potpuna naknada za pretrpljenu štetu.


Pisani tragovi o osiguranju postoje i u Hamurabijevom zakonu iz 2250. p.n.e. u vidu uredbe o međusobnoj obavezi učesnika trgovačkog karavana da nadoknade štetu koja bi nastala u slučaju pljačke. U Siriji i Palestini stočari su osnivali fondove za nadoknadu štete članu kome bi razbojnici oteli stado. Prema hebrejskom Talmudu (pisan izmedu 600. i 200. godine p. n. e.) u Persijskom zalivu primenjivane su Hamurabijeve odredbe za osiguranje trgovačkih tovara, kao začeci pomorskog osiguranja. Hamurabijev zakon razmatra osnovne elemente ugovora, vraćanje zajma i naplatu srazmemo veće interesne stope u odnosu na kontinentalne zajmove.

Pomorski zajam


Ovu vrstu zajma preuzeli su od Vavilonaca Feničani i Indusi i preneli ga u poboljšanoj verziji Grcima sa Rodosa. U III veku p.n.e. na ostrvu Rodos razvija se i produbljuje pomorski zajam koji veoma podseća na klasično osiguranje zasnovano na naplati premije. Međutim, trgovcima je često bio potreban i dodatni kapital za opremanje brodova, dokup robe itd., što je stvaralo potrebu za kreditom. Poverilac je istovremeno bio i osiguravač i učestvovao je u riziku plovidbe (zajmoprimac se posle nastupanja bilo kog od predvidenih osiguranih slučajeva oslobađa i duga i glavnice, a dužnik se obavezuje da, ako brod prispe u luku, vrati dug sa mnogo većom kamatom od kopnene). Ovakav vid pomorskog zajma koristili su Atinski Grci u VI veku p.n.e., a nešto kasnije i Rimljani. Atinski zakonodavac Solon (640-588. godine p.n.e.) objedinjuje pripadnike istog filozofskog ili političkog ubeđenja u društva - heterie, kao nosioce uzajamnog osiguranja od potencijalne nesreće jednako verovatne za svakog pojedinaca.

U starom Rimu, postojala su religiozna udruženja koja su pored ostalog imala i cilj uzajamne pomoći. Članovi udruženja uplaćivali su određeni iznos za prijem u društvo, kao i mesečnu članarinu, i u slučaju smrti nekog člana solidamo snosili troškove sahrane, pomagali su udovice i decu umrlih. Takođe je postajalo udruženje legionara veterana koji su uplaćivali sredstva u zajednički fond da bi se obezbedili u starosti, odnosno da bi zbrinuli svoje porodice u slučaju da poginu u ratu.

Zbog značaja osiguranja na makroekonomskom planu u grčkim polisima i Rimskom carstvu angažovala se i država. Rimski patriciji iz Španije tražili su od imperatora novac za vojničke plate, hranu i odeću „koje je trebalo dopremiti galijama pomorskih saveznika“. Rimska država obavezala se da osigura bezbedno prispeće robe za vojnike i da sve pomorske rizike nadoknadi trgovačkim firmama koje su prodavale i prevozile robu iz Španije. Ovde su već bili prisutni svi elementi osiguranja: osigurana suma, rizik, plaćena premija osiguranja i naknada iz osiguranja. Oko 160 godina kasnije Ciceron je pismeno zahtevao da mu se garantuje bezbedan transport novca. Do tada je već bilo uobičajeno da pošiljalac zaključi ugovor sa jemcem o bezbednoj isporuci robe, a ovde se prvi put osigurava novac.

Izvor teksta: http://www.maturskiradovi.net/forum/Thre...lomski-rad