1.3 Zakoni utemeljeni na Bismark-ovom modelu zdravstvene zaštite

To je najstariji sistem zdravstvenog osiguranja koji je nastao sa uspostavljanjem prvog zakonodavstva sa područja zdravstva i zdravstvenog osiguranja u Nemačkoj 1883. godine, kada je vladao Otto von Bismarck. Prethodno dobrovoljno, osiguranje ovim zakonom postaje obavezno, što propisima obezbeđuje država. Glavni izvor sredstava za zdravstvenu zaštitu u toj grupi država predstavljaju sredstva socijalnog osiguranja. Osiguranje od rizika plaćaju svi koji imaju bilo kakav dohodak. Finansiranje u tim sistemima uključuje određivanje stope doprinosa koje plaćaju poslodavci, plaćanje doprinosa od strane radnika kao i transfer iz drugih kasa ili fondova (npr. penzioni fond ili fond za nezaposlene). Poslodavci i uposleni plaćaju doprinose po pravilu u jednakom iznosu. Doprinosi se slivaju u bolesničke kase ili osiguravajuća društva, koja su od države skoro potpuno nezavisne, ali su (u različitoj meri) podvrgnute državnom nadzoru. To znači da same određuju stope doprinosa za zdravstveno osiguranje, opredeljuju prava osiguranih osoba u odnosu na zdravstvene usluge i novčana primanja i stupaju u odnose ugovaranja sa bolnicama, udruženjima lekara, stomatologa i farmaceuta. Najčešći način plaćanja izvođača usluga je do obima posla koji je određen u ugovoru između izvođača i nosioca osiguranja.

Takvim načinom upravljanja obezbeđena je njihova nezavisnost od države i državnog budžeta. Međutim, nezavisnost ne znači i nezainteresovanost države za sistem zdravstvenog osiguranja. Štaviše, država ima izraženu regulativnu i nadzornu ulogu u tomsistemu. Prava iz oblasti zdravstvenog osiguranja su osigurana skoro svim stanovnicima države. U načelu je članstvo u tom sistemu obavezno za sve stanovnike države, iako u praksi nijedna država ne obezbeđuje univerzalni pristup zdravstvenim uslugama celokupnom stanovništvu. Obavljanje zdravstvene delatnosti u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja je neprofitno. Privatna osiguranja i lična sredstva u celom sistemu ne predstavlaju značajan udeo, ali su dozvoljena i moguća za pojedince čiji prihodi prelaze određeni nivo, kao što postoje i tzv.

Transferi, odnosno zdravstvene subvencije, za grupe stanovnika koji su ekonomski slabiji (besposleni, socijalno ugroženi, izbeglice itd), što blaži negativne učinke privatnog zdravstvenog osiguranja. Bismarck-ov model finansiranja zdravstva imaju Slovenija, Austrija, Belgija, Francuska, Nemačka i Luksemburg. Počeci ovog modela sežu u početak dvadesetog veka, a formalno ga je u Engleskoj postavio Beverige 1942. godine. Na početku se je i kod ovog sistema razvio veliki broj nezavisnih zdravstvenih fondova koji su pokrivali manje delove stanovništva. Sa vremenom se je broj članova, odnosno učesnika, povećavao, što je uzrokovalo razvoj sistema u sledećim smerovima:
• Država je osetila potrebu da se finansiranje izvodi putem poreskih prihoda
• Pokrivenost stanovništva je postala univerzalna
• Zdravstveni fondovi su izgubili svoju nezavisnost i postali su deo javnog sektor

Dakle, sa razvojem ovog sistema je poreski način prikupljanja sredstava postao prevlađujući. Kao izvor finansiranja koriste se porezi skupljeni u državnom budžetu, što znači da sistem zdravstvene zaštite ne raspolaže sopstvenim sredstvima. Država preuzima ulogu vođenja i upravljanja. Pored toga, država organizuje odgovarajuću mrežu zdravstvenih kapaciteta. O delu budžeta namenjenom za zdravstvenu zaštitu odlučuje država, a raspoređivanje sredstava izvode institucije državne uprave. Država propisuje i aktivnosti i zadatke zdravstvene službe.

Celokupno delovanje zdravstvene delatnosti zasnovano je na lekaru opšte prakse - ličnom lekaru, koji ima posebno određenu funkciju i ovlašćenja. Lekar je plaćen po broju njemu na brigu poverenih osoba (glavarina) i delimično prema broju obavljenih usluga. Lekari opšte prakse su u ugovornom odnosu sa odgovarajućim državnim nadleštvom (u velikoj Britaniji NHS - National Healt Service), koje im određuje način isplate i cenu usluga. Zadatak nadleštva je organizovanje aktivnosti i finansiranje zdravstvene službe, međutim, očuvanje i povratak zdravlja stanovništva su briga države. Osim po načinu prikupljanja sredstava, u odnosu na Bismarckov sistem, ovaj model se razlikuje i po tome što svi stanovnici države (a ne samo zaposleni) imaju obezbeđen pristup do zdravstvenih usluga pod jednakim uslovima. Obim prava je dobro ograničen i stiče se sa državljanstvom. U takvom sistemu bi načelo solidarnosti trebalo da bude bolje ispoljeno. Države sa Beveridge-ovim modelom finansiranja zdravstvenih usluga su Finska, Grčka, Irska, Italija, Švedska, Španija, Velika Britanija, Danska i Portugal.

1.4 Semaškov model zdravstvene zaštite

Nastao je u Sovjetskom Savezu i zemljama istočne i srednje Evrope u vreme socijalističkog društvenog uređenja, kao odgovor na Beveridge-ov model nacionalne zdravstvene službe. Razlika među njima je samo ideološka. Semaškov model proizilazi iz istog načina razmišljanja da je država odgovorna za zdravstvenu zaštitu svojih državljana. Semaško je naime trdio, da je socialistička zajednica preko svojih državnih institucija (vlada, parlament, zdravstvene ustanove) dužna da svom stanovništvu obezbedi sva prava u vezi sa zdravljem besplatno i na najvišem nivou. Za taj sistem je karakteristično da se zdravstvene usluge finansiraju iz budžeta koji se puni iz poreza.

Društveni sistem u ovim zemljama je počivao je na državnoj-društvenoj svojini. Ulogu društvene svojine su preneli i na područje zdravstvenog osiguranja, a ličnu svojinu i privatno osiguranje, štaviše, zabranili. Privatna lekarska praksa, naravno, nije moguća. Zdravstvena infrastruktura je u javnom vlasništvu, a sve zdravstvene usluge su bile javno dostupne. Odgovornost za planiranje raspoređivanje finansijskih sredstava i upravljanje investicijama je snosila državna administracija, koja je bila organizovana po nivoima: državnom, regionalnm i lokalnom. Ugovaranja između interesno organizovanih grupa nema, jer visinu sredstava za finansiranje izvođača određuje vlada. Opisani model su imale sve bivše socijalističke države Evrope. Ovaj model osiguranja je imao određene prednosti, odnosno dobre strane, kao što su: visoka dostupnost zdravstvenim uslugama, dobra strukturiranost zdravstvenih usluga – tj. dobra geografska pokrivenost stanovništva, dobro izvođenje javnih programa zdravst-vene zaštite kao što su vakcinacije, sistematski pregledi, eradikacije pojedinih bolesti i sl.

Na drugoj strani se sistem suočavao sa većim brojem nedostataka kao, na primer: neprilagođenost zdravstvene službe i zdravstvenih usluga potrebama bolesnika, relativna potcenjenost i nedovoljno finansiranje zdravstvenih radnika i usluga po međunarodnim standardima - zbog čega je bio ograničen pristup modernoj tehnologiji, naglašena uloga bolničkog zbrinjavanja i lekara specijalista umesto vanbolničkih usluga i primarne zdravstvene zaštite, nedovoljan obim zdravstvenih usluga, veliki broj lekara na broj stanovnika, privilegije i bolja dostupnost zdravstvenih usluga "posebnim-značajnim" grupama osiguranika (uglavnom ljudima iz vlasti), pojava sive ekonomije i dr. To su bili razlozi zbog kojih su države Srednje i Istočne Evrope kao i države nekadašnjeg SSSR-a prešle na drugačiji sistem osiguranja i izraženiju ulogu tržišta.

Postoji nekoliko karakterističnih modela sistema zdravstvenog osiguranja. Iako se u teoriji svojim karakteristikama izdvajaju kao posebni modeli u svakodnevnoj životnoj praksi čistih modela sistema zdravstvenog osiguranja nema. Uglavnom je reč o kombinaciji različitih sistema sa prevagom karakteristika pojedinog modela. U odnosu na nivo zdravstvene zaštite i vrstu usluga koja se nudi osiguraniku razlikujemo sledeće tipove osiguranja.
• Obavezno zdravstveno osiguranje na koje obavezuje država svojim propisima.
• Dopunsko zdravstveno osiguranje pokriva razliku do pune vrednosti za usluge koje su iznad paketa usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja. To znači da je za sklapanje dopunskog osiguranja potrebno prvo da država definiše nivo obaveznog – osnovnog osiguranja. Usluge iz oblasti dopunskog osiguranja su deo poželjnog nivoa zdravstvene zaštite u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije, ali ih iz razloga racionalnosti obavezno osiguranje ne obuhvata.
• Dodatno zdravstveno osiguranje je dobrovoljno osiguranje koje obezbeđuje osiguraniku pokriće vanstandardnih prava i usluga koje prevazilaze prava iz iz obaveznog i dopunskog osiguranja.
• Privatno zdravstveno osiguranje je zdravstveno osiguranje koje plaćaju pojedinci ili njihovi poslodavci.

Nivoi osiguranja su različiti zavisno od osiguravajućeg društva. Nosioci osiguranja su obično profitne zdravstvene ustanove, ali mogu biti i ustanove javnog zdravstva i neprofitne organizacije.

Osiguranje je važan institut ekonomije svake zemlje. S obzirom na vrednost materijalnih dobara i s tim u vezi moguće štete, danas je nezamisliva ekonomska delatnost ako nije pokrivena osiguranjem. Institut osiguranja nastao je davno i neprestano se razvijao i menjao s razvojem ljudskog društva.

Počevši od svoje prve funkcije – neposredne zaštite ljudi, ta zaštita danas obuhvata ekonomske i druge delatnosti.

1. Osnovnu funkciju zaštite čine:
1) neposredna zaštita, u koju spadaju preventivne mere, tj. mere sprečavanja, represivne mere, tj. mere suzbijanja već nastale štete
2) posredna zastita, koja se ostvaruje naknadom štete. Izvršavajući ovu svoju funkciju osiguranje pridonosi zaštiti i sigurnosti odvijanja ekonomskih i drugih delatnosti.
2. Važna je i finansijsko-akumulaciona funkcija osiguranja, koja se pokazuje u obliku različitih ulaganja prikupljenog novca u pojedine privredne grane, čime se unapređuje opšti privredni razvitak neke zemlje.
3. Treća funkcija osiguranja, njegova društvena funkcija, je ekonomska zaštita čoveka i njegove imovine koja može biti oštećena ili uništena delovanjem različitih opasnosti (rizika).

Dajući naknadu u slučaju smrti, invaliditeta, gubitka imovine i sl., osiguranje na sebe preuzima društvenu funkciju države. Osnovno načelo instituta osiguranja je princip uzajamnosti i solidarnosti, prema kojem veliki broj osiguranika, plaćajuci premiju osiguranja, omogućuje osiguravaču da unapred akumulira novac za isplatu budućih šteta. Na taj se način postiže atomiziranje i izravnanje rizika njegovim raspršivanjem.

Danas je raspršivanje, s obzirom na velike materijalne vrednosti, prisutno i kod osiguravača u obliku:
1. saosiguranja, tj. udruživanja dvaju ili više osiguravača u pokriću nekog rizika
2. reosiguranja, tj. osiguranja samih osiguravača kod finansijski jačih, odnosno velikih inostranih reosiguravača za iznose iznad tzv. samopridržaja, tj. vlastite finansijske mogućnosti pokrića nekog rizika

Nivo razvijenosti osiguranja lica pre svega zavisi od visine nacionalnog dohotka i stabilnosti nacionalne valute. Nije potrebno mnogo pa da se pretpostavi da je još uvek nizak nacionalni dohodak u odnosu na razvijene zemlje velika kočnica za razvoj životnog osiguranja. Veliki deo stanovništva još uvek nema novca za potpuno ispunjenje osnovnih životnih potreba, pa je teško očekivati da će izdvajati za osiguranje.

S druge strane, dinar je stabilan, ali većini bivših osiguranika čiji je novac za vreme hiperinflacije obezvređen neće lako pasti na pamet da se ponovo osigura. Osim toga, veliki deo stanovništva nije upućen u značaj osiguranja, jer kod nas postoji sloj ljudi koji nisu siromašni, pa opet svoj novac ne štede na ovaj način.

Zato je neophodna edukacija gradana, kao i davanje što povoljnijih uslova osiguranja. Životno osiguranje je rešenje da se uz minimalne troškove spreči finansijska katastrofa i zbrine porodica, naročito deca u slučaju smrti nekog njenog člana. Pored života mogu se osigurati i imovina, automobili...

Izvor: http://www.maturskiradovi.net/forum/Thre...e-u-srbiji